istorija umjetnosti

Veliki slikar


Čitajući Goyina pisma, otkrivamo o njemu osobine koje ga stavljaju ispred vremena u kojem je živio. Zato nije čudno što se brojni suvremenici referiraju na njegov opus.

Prošle jeseni održana je u bečkom Muzeju Leopold zanimljiva izložba “Edvard Munch i začudno” (Edvard Munch un das Unheimliche). Namjera je izložbe bila pokazati korijene neobičnoga, snovitoga, začudnoga u umjetnosti na prijelazu 19. i 20. stoljeća. Odnosno, otkriti moguće referencije koje se mogu razumjeti kao preteče nadrealizma. Kao što i naziv izložbe govori, djelo norveškoga umjetnika Muncha bilo je središnja točka iz koje su se račvali brojni putovi.

Gotovo čitav grafički opus

Jedan od tih smjerova vraćao nas je stotinu godina unazad. Do Goye. Francisco de Goya ona je velika umjetnička osobnost koja je krajem 18. i početkom 19. st. otkrivala u svojem djelu potpuno nepoznat svijet, svijet koji pripada čovjekovoj mašti, ali i užasima koje je ta mašta spremna učiniti. Nekoliko godina prije, također u Beču, održana je 2005./06. u Povijesno-umjetničkome muzeju velika izložba naslovljena “Francisco de Goya: prorok moderne”. Izložba je održana pod visokim pokroviteljstvom austrijskog predsjednika dr. Heinza Fischera i španjolskog kralja Juana Carlosa I. Brojnim slikama u ulju i crtežima, uglavnom predlošcima za grafičke listove, nastojala se prikazati slikarova aktualnost, njegov proročanski duh. To po čemu je Goyu moguće razumjeti kao slikara koji itekako dijeli probleme vremena koje će mu tek uslijediti pripada prije svega njegovoj iznimnoj, bujnoj mašti koja nas upućuje na prostranstva začudnoga, fantastičnoga, nadrealnoga. Prostranstva iz snova. Onoga što će nam na prijelazu iz 19. u 20. st. prvi otkriti i protumačiti Bečanin Sigmund Freud. Ovaj podulji uvod u aktualnost španjolskog slikara i grafičara Francisca de Goye (1746. - 1828.) pišem iz jednostavnog razloga. U Splitu, u prošle godine sjajno adaptiranoj i otvorenoj Galeriji umjetnina, otvorena je već neko vrijeme sjajna izložba koja u našim medijima ostaje gotovo nezabilježena. A riječ je o zaista velikoj izložbi koja uključuje gotovo cjelokupan Goyin grafički opus. Izloženi su, dakle, rani bakropisi rađeni po Velazquezu, zatim listovi iz ciklusa Los Caprichos, Los Desastres de la Guerra, La Tauromaquia i Los Disparates, odnosno Los Proverbios.

Najpoznatiji ciklus

Grafički su listovi vlasništvo Eldgenössische Technische Hochschule iz Züricha, a osobito je zanimljivo za ovu izložbu to što su pojedina djela iz različitih izdanja. Prikazana su ona originalna nastala u Goyino vrijeme, ali i neka kasnija. Izloženi jedni pokraj drugih, dobro opremljeni otisci grafičkih listova mogu tako zaintrigirati ne samo posjetitelje koji će uživati u neobičnim sižejima nego i one koje zanimaju tehničke posebnosti. Vjerojatno najpoznatiji Goyin ciklus je onaj nastao 1799., naslovljen Los Caprichos. Riječ je o zatvorenoj narativnoj cjelini koju čini 80 listova, o otiscima izvedenim u tada novoj grafičkoj tehnici, akvatinti. Nju je na Pariškom salonu 1769. prvi put pokazao Jean-Baptiste Le Prince (1734. - 1781.) i nazvao je “gravure au lavis”, međutim, počinje se primjenjivati tek 1791. Goya je, dakle, radeći Los Caprichos svladavao i novu tehniku, pa je vrijednost ovog njegova grafičkoga djela još veća. U nekoliko je verzija radio predložak koji mu je trebao biti i naslovni, a indikativnog naslova: El sueńo de la razon produce monstruos - Usnuli razum stvara čudovišta.

Iako životopis Egona Schielea uključuje i niz tragičnih obrata, on se ne može uklopiti u klišeje o odbačenim genijima, jer je neposredno prije smrti bio prihvaćen kao legitimni pretendent na mjesto vodećeg bečkog slikara Kada umjetnik umre u dvadesetosmoj godini, a u isto se vrijeme raspadne i carstvo unutar kojega je djelovao, zasigurno su zadovoljeni, štoviše, i premašeni, uvjeti za stvaranje još jedne legende o “ukletom umjetniku”. Iako životopis Egona Schielea posjeduje i niz tragičnih obrata, on se ne može bez ostatka uklopiti u klišeje o odbačenim genijima, budući da je u godinama neposredno prije svoje smrti bio prihvaćen kao legitimni pretendent na prestižno mjesto vodećeg bečkog slikara - dotada rezervirano za njegova mentora i slavnog prethodnika Gustava Klimta. Osim prerane smrti, stvaranju legende zasigurno je pripomoglo i njegovo nagnuće motivima tjeskobne seksualnosti i dekadencije. Prema mišljenju jednog od ponajboljih autora monografskih prikaza stvaralaštva Egona Schielea, Franka Whitforda, u njegovim crtežima i slikama “stvarnost se sastoji od snažnih emocija uz pomoć kojih je percipirana” i ta je rijetka izražajna moć omogućila Schieleu da postane ne samo jedna od ključnih stvaralačkih spojnica između bečke secesije i njemačkog ekspresionizma nego da (p)ostane jedan od mitskih slikara prvih desetljeća 20. stoljeća. Scheielov otac Adolf bio je upravitelj željezničke stanice Tulln na Dunavu, gdje se Egon rodio 12. lipnja 1890., a njegova je majka Marie bila podrijetlom iz češkoga gradića Krumau. Nekoliko događaja iz Egonove adolescencije dalo je naslutiti kasniji tijek njegova života i stvaralaštva: otac mu je umro, vjerojatno od sifilisa, kad je njemu bilo 15 godina, a njegova mlađa sestra Gertl pozirala mu je naga sa 12 godina, tako da su roditelji čak i sumnjali u njihove seksualne kontakte. Nakon očeve smrti Egonov skrbnik postao je ujak Leopold Czihaczek koji je zauzimao još uvaženiju poziciju unutar austrijske željeznice. Egon je osnovnu školu završio u Tullnu, gimnaziju u Kremsu i Klosterneuburgu. Njegov profesor likovnog odgoja Strauch podržao je njegovu odluku da se 1906. upiše na bečku Kunstgewerbeschule koju je svojevremeno završio i Gustav Klimt. Uvidjevši njegov talent, profesori Kunstgewerbeschule preporučili su mu prebacivanje na tradicionalniju Akademie der Bildenden Kunst, gdje je te iste godine odbijena molba za upis Adolfa Hitlera. Iako je Schiele slabo mario za upute svojih učitelja, već je 1907. upoznao Gustava Klimta koji se velikodušno zauzeo za mlađeg kolegu, mijenjajući s njime crteže i omogućivši mu da se još kao student 1908. g. uključi u izlagačku aktivnost u Klostenburgu. Nakon što je 1909. napustio Akademiju, Schiele je pokrenuo umjetničku udrugu Neukunstgruppe (nova umjetnička grupa). Iste godine, uz Klimtovu preporuku, izlaže na bečkom Kunstschau, pokraj Edwarda Muncha, Jana Tooropa i Vincenta van Gogha, a pronašao je i svog prvog pokrovitelja, kritičara i kolekcionara, Arthura Roesslera. Schiele se mogao odreći dotadašnje skrbnikove financijske podrške i slobodoumno se prepustiti atelierskim istraživanjima, u kojima se posebice isticao njegov interes za nesputane prikaze seksualnosti mladenačkih modela, što će mu u travnju 1912. priskrbiti policijski progon, ali i interes sakupljača provokativnih motiva na razmeđi pornografije. Schiele je u Neulengbachu u pritvoru proveo 21 dan, da bi optužbe o zavođenju maloljetnica bile smanjene na presudu o držanju pornografskih prikaza na uvidu maloljetnika, tako da je sudac, koji je demonstrativno u sudnici spalio jedan Schieleov crtež, kaznu sveo na još svega tri dana zatvora. To iskustvo nije pokolebalo Schieleov kasniji odabir motiva, a bilo je poticaj i za niz autoportreta u statusu zatočenika. Za razliku od Klimta koji si je izborio lukrativni status portretista bečke buržoazije, Schiele je svoje maloljetne modele doslovce pronalazio na ulici. Javnu sablazan izazvala je i njegova višegodišnja veza s malodobnom Valerie (Wally) Neuzil koja je prethodno bila Klimtov model i, navodno, ljubavnica. Schiele je počeo živjeti s Wally 1911, kad je imala 17 godina. Iako je iznimno cijenio starijeg majstora, te se ponekad služio i njegovim invencijama - Schieleova smjela kompozicija iz 1912. koja prikazuje zagrljaj kardinala i časne sestre neskriveno se osniva na čuvenom Klimtovom prikazu ljubavnika - Schiele je svojim kompozicijskim rješenjima koristio prazninu na mjestima gdje je Klimt virtuozno ubacivao dekorativne mozaike. To ništavilo predstavlja i metafizički ton slike ključni je Schieleov pomak u smjeru ekspresionizma, iako nikada nije u potpunosti preuzeo umjetničke postulate “Die Brücke”, “Der Blaue Reiter”, fovista i kubista, čija je djela zasigurno poznavao, dok je svjesno citirao neka ostvarenja Muncha i Van Gogha. Sve uspješniji Schieleovi izlagački istupi, i iz njih rezultirajući otkupi, prekinuti su izbijanjem 1. svjetskog rata. Iako je unovačen, Schiele je izbjegao odlazak na bojišnicu i većinu je vremena proveo kao službenik u logorima za ruske ratne zarobljenike, gdje je bio u prilici portretirati svoje nadređene, kao i poneke ruske časnike. Usprkos odmetničkom načinu života, 1915. oženio se Adélom Harms unatoč protivljenju njezine dobrostojeće građanske obitelji. Schiele je postigao velik uspjeh na 49. izložbi bečke secesije 1918. na kojoj je izložio pedesetak djela i dizajnirao službeni plakat, no epidemija španjolske gripe prvo je odnijela život njegove, šest mjeseci trudne supruge Adéle, a tri dana poslije, 31. listopada 1918., i slikarev. Ostat će trajna enigma u kojem bi se pravcu razvijala Schieleova umjetnička aktivnost (primjerice, Hundertwasser je baštinio neke njegove geometrijske preinake kubizma), no i ono što je stvorio u svom prekratkom životu osigurava mu visoko mjesto u općoj povijesti umjetnosti prve polovice 20. stoljeća. Piše: Darko Glavan

Берзе и милијардери присвајају уметност

„Златна Адела”, портрет жене аустријског фабриканта шећера, за 135 милиона долара продата милијардеру, америчком фабриканту козметике, и тако остала у јеврејском поседу

Млада Адела, жена аустријског фабриканта шећера јеврејског порекла Фердинанда Блох-Бауера, постала је изразито чувена јер је њен портрет прошлог месеца продат за 135 милиона долара. Најскупља уметничка слика икад продата на свету.

Ни једно ремек-дело Рубенса, Рембранта, Ван Гога или Пикаса, који су слављени као највећи сликари модерног доба, није достигло ни приближно тако високу цену на тржишту уметничких драгоцености.

Портрет „Адела Блох-Бауер I” насликао је аустријски сликар Густав Климт, 1907. године. Током прошлог столећа ова слика је прошла читаву одисеју а још су замршеније околности које окружују живот како саме лепотице, назване „Златна Адела”, тако и њеног сликара Густава Климта а поготову супербогатог купца који је за ову слику дао баснословни износ.

Мајстор бечког југендстила Густав Климт (1862–1918) испољио се почетком 20. века декоративним стилом а прочуо се такође боемским, несређеним животом. Лепу фабрикантову жену Аделу сликао је два пута, назвао „Златном Аделом” а по бечким салонима под крај хабсбуршке епохе говоркало се и о њиховој, недоказаној романси. Сликар је умро у години распада Хабсбуршке империје, Адела је умрла у 49. години (1925), а њен муж Фердинанд морао је пред нацистима да емигрира у Париз, затим у Швајцарску где је умро 1945. На његову збирку уметничких драгоцености, као и на портрет „Златна Адела” бацили су око нацистички главари, чак и сам аустријски каплар, Адолф Хитлер.

После слома немачког Трећег рајха и редуцирања аустријског царства збирка слика фабриканта Блох-Бауера делом је враћена наследницима. После дугогодишњих парница доспела је у руке Аделине нећаке Марије Атлман, деведесетогодишње старице која сада живи у Лос Анђелесу.

Сликар Густав Климт није спадао у ред најславнијих сликара 20. века, у неким историјама уметности није чак ни поменут, а остао је у сенци разних афера. У бечкој галерији „Белведере” све доскора било је изложено пет његових слика које нису привлачиле изузетну пажњу.

Божидар Дикић

LONDON - Prva, posle 40 godina, izložba stvaralaštva italijanskog slikara i vajara Amadea Modiljanija u Britaniji, otvorena je u Kraljevskoj akademiji u Londonu.

Postavku „Modiljani i njegovi modeli“ čini pedesetak slika, uključujući radove na kojima su prikazane njegove muze. Većinom aktovi naslikani između 1913. i 1919, Modiljanijeve slike izazvale su skandal u umetnikovo vreme.

Od tada do danas, Modiljani je postao jedan od najcenjenijih slikara - portret poslednje umetnikove ljubavi Žane Ebitern prodat je 23,9 miliona evra na aukciji u Londonu. Buran ljubavni život, sklonost prema opijumu i alkoholu i tragična smrt, posle koje je usledilo samoubistvo njegove ljubavnice, privlačili su pažnju savremenika više od umetnikovih slika. Kada je 1920. umro u Parizu, u 36. godini, Žana Ebitern, koja je bila u devetom mesecu trudnoće, skočila je kroz prozor.

Homer je bio žena?

LONDON - Jedan od najutjecajnijih književnika, kreator najvažnijih epova, “Ilijade” i “Odiseje”, Homer, možda je zapravo ženskog spola, tvrdi u svojoj najnovijoj knjizi povjesničar i lingvist Andrew Dalby. Pod nazivom “Rediscovering Homer”, u rujnu izlazi kontroverzna Dalbyeva teorija prema kojoj je “sasvim moguće da je riječ o ženi”.

- Kao hipoteza, to pomaže objasniti zašto su ti epovi bolji, složeniji i univerzalniji od većine ostalih. Uostalom, nema izravnog dokaza o pjesnikovu identitetu te stoga niti opravdanosti za pretpostavku da su ti epovi djelo muškarca - kaže Dalby, čiju će studiju objaviti W. W. Norton.

Izazivajući teoriju da su rani grčki pjesnici gotovo svi bili muškog spola te na tvrdnje učenjaka kako se u Ilijadi “osjeća” da je djelo muškarca, Dalby odgovara: “Ilijada” je većinom o muškim herojstvima u ratu i većina likova su muškarci čiji je cilj da ubiju jedni druge...

Iako je izazvao mnoge kontroverze u znanstvenim krugovima, Dalbyjeva hipoteza nije tako nevjerojatna profesoru klasične arheologije na Sveučilištu Cambridge Anthonyju Snodgrassu. On, naime, smatra da bi Odiseja mogla biti djelo žene jer riječ je “o svijetu u miru u generalnim pojmovima, vjernosti, strpljivosti i odlučnosti radije negoli agresiji”. - Ideja da je žena napisala ‘Ilijadu’ i da nije izludila od dosade zbog beskrajnih ubijanja je manje vjerojatna. Glavno je pitanje je li ista osoba napisala oba epa, u što trenutno većina nas vjeruje - kaže Snodgrass. (I. Ri.)

Држава финасира оперу

Историја, уметност и природа теку долином Елбе и овим градом као акорд очаран сопстеном хармонијом



Идући бродом низ Елбу, негде почетком 20. века, учитељ окупи ђаке, међу њима и Ериха Кестнера, упре прстом у правцу златних торњева Дрездена и узвикну: Тамо лежи Европа! Данас, и после свих страдања, од којих је најжешће доживео 1945. године када су га савезне снаге немилосрдно кажњавале у знак одмазде за нацистичке грехове, Дрезден оваплоћује реченица самог Кестнера, писца дечјих романа, иначе родом из овог града: историја, уметност и природа теку долином Елбе и овим градом као акорд очаран сопстеном хармонијом. Акорд је то у коме Европа препознаје себе и своју бит.

Током 800 година постојања, у долини Лабе/Елбе претходно насељене Словенима па Германима, Дрезден се развијао и као привредни центар Саксоније, седиште маркгрофова и краљева, али изнад свега или управо ради тога као седиште европске културе. Иако су га најпре населили Drozdany, тј. „Становници мочварних шума”, успео је да развије посебан менталитет који многи нису волели, Фридрих Шилер посебно. Њега је чинила мешавина словенске постојаности, северњачке хладне одбојности и медитеранске раздраганости.

Мешавина карактера

Управо тај незамисливи склоп германске логике и словенско-медитеранске емотивности Х. К. Андерсен је назвао мешавином карактера од којих оба зраче на свој начин. Данас се чини да је углавном тај меланж допринео да Дрезден постане и остане оно што је у 14. веку замислио Хајнрих Светли, оснивајући у ренесансном духу седиште дворца Ташенберг, а даље до врхунца развили електор Мориц и брат му Август, односно од 1693. године Август Силни. Њихова моћна богатства зарађена на рудама сребра, уложена у баснословне колекције ремек-дела уметности, сликарства посебно, данас су уграђена и постављена у Цвингеру, дворцу за разоноду Августа Силног, и другим дворским објектима у Дрездену и околини, дајући Саксонији знак високог духовног достојанства. Не случајно Гете је то крстио именом „Фиренца на Елби”.

Посебан печат, поред обновљене Frauenkirche (2005.) и других цркава, Дрездену даје тзв. Земперопера као један од највреднијих драгуља музичке уметности у Европи. Зграда опере подигнута 1871-78. према пројекту архитекте Готфрида Земпера на месту истовете зграде коју је 1841. прогутао пожар, да би се кроз тринаест деценија постојања афирмисала као једна од најчувенијих опера у Европи. Изградњи Опере је претходила дуга традиција, почевши од 1727. године када је Хајнрих Шиц у Дрездену компоновао и извео прву немачку оперу „Дафне”. Овде је Карл Марија фон Вебер компоновао и премијерно извео своју чувену оперу „Чаробни стрелац”, а Рихард Вагнер премијерно извео своје опере „Риенци”, „Летећи Холанђанин” и „Танхојзер”, да би један од врхунаца опера у Дрездену доживела уздижући славу Рихарда Штрауса преко његових свих десет опера.

Грађена је у ренесансном стилу, рафинираног прочеља и здепасте кубатуре, други пут грађена са знатно унапређеном технологијом, Земперопера је плод сарадње чувеног немачког архитекте са Рихардом Вагнером, са којим је Земпер имао сличне идеје о интегралној уметности и дуг период друговања. Са прелепим пространим тргом на самој обали Елбе, Земперопера стоји данас неуништива пред ватром, ратовима и поплавама ове ћудљиве реке, док изнутра зрачи алегоријама у славу бога Дионизија обрађеним у духу Високе Ренесансе. После бомбардовања 1945. године, Земперопера је обновљена 1985. и поново отворена Веберовим „Чаробним стрелцем”, да би за свега неколико година у њој било изведено више од тридесет премијерних опера Вагнера, Р. Штрауса, Вердија, Берга, Шостаковича, Цимермана, Мајера и других великана оперске уметности.

Врхунске представе

У занимљивом разговору са једним од челника Земперопере сазнао сам мноштво занимљивих детаља који говоре веома много шта опера значи данас и како је одржати када више нема маркгрофова и краљева. Земперопера данас запошљава 875 људи који на својим плећима остварују годишње око 360 представа. Да би привукли пажњу више од 420 хиљада гледалаца у току сезоне морају да остварују врхунске представе са врхунским извођачима без чега, по речима мог саговорника, опера губи смисао и привлачност. Велики број Земперопере дакле долази само ради врхунских извођача, који редовно гостују у Дрездену. Тиме Земперопера постиже невероватну испуњеност од просечно 95 одсто, од чега 24 хиљаде абонената чини већину на свим представама.

За сезону 2006/07. предвиђено је седам премијера, али више од свега Земпероперу ће ангажовати извођење десет опера Р. Штрауса у току истог дана као и два комплетна извођења „Прстена Нибелунга” (четири велике опере) Р. Вагнера. Просто речено, ради се о невероватним подухватима Дрезденске опере али без тога, такође по речима мог саговорника, опера данас не би издржала. Наравно ради се о бројној али пробраној публици која уме да ужива и у Пучинијевој „Тоски”, као и „Госпођи без сенке” Р. Шрауса или „Лулу” Албана Берга.

Међутим занимљиви су исто тако и финансијски подаци да би се у потпуности схватило шта значи добра опера данас. Држава Саксонија даје годишње 35 милиона Евра што покрива 75 одсто годишњих плата запослених. Сама Опера покрива разлику са својих зарађених 20 милиона, да би на крају 2005. године био забележен губитак од 6,5 милиона Евра, ни мање ни више!

Земперопера је парадигма целокупне ситуације у Саксонији, али и једна од кључних карика у миту о Дрездену. Разапета између сна њених оснивача и генијалних стваралаца оперске уметности, и беспоштедне јаве у којој се успешност уметности увелико плаћа, Земперопера као и друге маестралне уметничке установе у овом митском граду води гигантску борбу за опстанак у врху. Амбивалентност немачке рационалности и словенске емотивности Дрездена ипак наговештава исход: губимо али ћемо победити. Уосталом, како рече учитељ Ериха Кестнера, тамо лежи Европа; Европа различитости, богатства духа и разума, узлета и падова, слатких снова и суровог буђења.
Борислав СТОЈКОВ

Скривени простори

Оданост поетици интимизма

Једном однегован и чврсто усађен сликарски укус био је непрелазна брана било каквом експериментисању које излази из домена чистог сликарства



Од када Музеј савремене уметности не користи некадашњи изложбени простор у Галерији-легату Родољуба Чолаковића и Милице Зорић на Дедињу у коме су повремено приређиване тематске изложбе углавном са делима из његових фундуса, у палати на Ушћу одскора се повремено организују „модуларне сталне поставке дела југословенске уметности”. У том циклусу недавно је отворена изложба слика Љубице Цуце Сокић под називом „Скривени простори” према концепцији музејског кустоса Светлане Јовановић.

Засигурно да је непотребно истицати биографске и уметничке податке Љубице Цуце Сокић знамените српске сликарке која више од пола столећа тихо ствара један значајан сликарски опус. Но, како је она дуже време одсутна из нашег уметничког живота, није на одмет, посебно због млађе публике, ипак навести основно: рођена је 1914. године у Битољу. Уметничку школу и академски течај завршила је у Београду 1936, а потом три године борави у Паризу. По повратку 1939. приређује прву самосталну изложбу у Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. Била је професор на Академији ликовних уметности у Београду. Члан је Српске академије наука и уметности.

Мала ретроспектива

На овој изложби приказано је педесет једно уље на платну од париског периода 1937. до 1987. године која се чувају у збирци сликарства Музеја. Дакле, у овој малој ретроспективи која обухвата тачно пет деценија сликарства Љубице Цуце Сокић могуће је јасно запазити и лако пратити њен развој у ликовној уметности који није показивао велике заокрете или бурне преокрете, (нити је томе тежио), толико карактеристичне за период високог и позног модернизма, већ једну константну линију непрекидног развоја која пре одговара естетичким процесима Модерне из почетне фазе тог великог стилског периода који је обележио једно уметничко столеће.

Ако је потребно само једном, сведеном стилском синтагмом одредити њено стваралаштво онда би најтачније било рећи како оно, укупно узевши, припада сликарству поетског интимизма. Но, треба имати у виду и да је та њена естетичка непоколебљивост и дефинитивна приврженост поетици интимизму од касних година четврте деценије прошлог века до текућег, „дорћолског” циклуса са почетка овог, прошла кроз неколико етапа које се логично настављају и природно произлазе једна из друге.

Прву је обележило сликарство фигуративних садржаја, већином градских мотива, посебно Париза, а у поседу Музеја налазе се три уља на папиру и платну. Иако су ове слике изведене у чистом академском маниру, ипак се могу запазити и одређене реализације које пажњу посматрача усмеравају на приближавање неколико дубинских планова, што је управо и прва назнака ауторкиних будућих кретања. И већ у послератним циклусима пејсажа и ентеријера види се значајније свођење визуелних планова на саму површину платна.

Тако смо добили једну нову сликовну представу у случају Љубице Цуце Сокић која се значајно приближила савремености сликарског поступка шесте деценије, а постало је општим местом оних младих аутора који су управо у том периоду ступали на ликовну сцену градећи један нови ликовни свет потпуно изван и насупрот естетици социјалистичког реализма. Допринос Цуце Сокић у тим процесима, нажалост, још увек није довољно убедљиво истражен и протумачен, а радови које видимо на овој изложби снажно нас упућују управо према таквом закључку.

Готово потпуно ослобађење од последњих остатака реалистичке сликовне представе у сликарству Цуце Сокић можемо пратити од почетка шездесетих година. Низ слика, једноставно названих „композиција” које видимо на овој изложби откривају коначно опредељење ове ауторке према све већем и све резолутнијем ослобађању слике од свих непотребних садржаја, осим наравно чисте, карактеристичне палете и форме која ствара коначни изглед сликама без потребе да се у њих више уносе и накнадно учитавају било каква изван сликарска значења.

Овај поступак није промакао критичарима те они запажају како је Цуца Сокић, снажно повезана са сопственом интимистичком, односно поетско-реалистичком прошлошћу. Ту ноту Цуца Сокић најпре је унела у урбане призоре, а потом, постепено развијала у неколиким циклусима до поетске апстракције са исто тако интимистичком атмосфером однегованом једним изузетним сликарским осећањем за бојене валере и сведену форму у самој равни платна.

Неповратни искорак

Тај коначни и неповратни искорак начињен је у периоду формирања домаћих радикалних сликарских апстракција и енформела. Но, стваралачки светоназор ове уметнице није отворио и та врата, мада се она нашла непосредно пред њима. У њеним сликама никада нећемо наићи на примесе грубости пластичке егзекуције, насиље над и унутар пигментног слоја, на гребање и стругање тврдом страном четке или шпахтлом, што је био уобичајени метод радикалних поступака. Поетски интимизам и у апстрактној варијанти какав је био у случају Љубице Цуце Сокић, напросто није дозвољавао прелажење те границе. Једном однегован и чврсто усађен сликарски укус био је непрелазна брана било каквом експериментисању које излази из домена чистог сликарства, макар оно било и непредметног садржаја што се често, чак и данас, сматра у суштини несликарским ставом према класичним дефиницијама ликовне уметности.

Поетски интимизам, строго гледано, подразумева ону врсту сликарства које се заснива на фигуративним наративима, дакле на постојању реалне, природне, препознатљиве форме, макар и у њеним најтананијим назнакама. Сходно томе, ова синтагма никако не призива представе апстрактних, безпредметних пластичких садржаја. Све до примера сликарства Љубице Цуце Сокић. Одједном нам се, баш у њеном случају, отварају неке нове могућности спознаје да је поетски интимизам довољно широка стилска одредница да осим већ познатог и уобичајеног општег регистра прихвати и оне сликовне представе базиране на индивидуалним креатривним поставкама. И ту нам је од највеће помоћи управо сликарство ове уметнице да бисмо тај феномен увидели и разумели.

„Скривени простори” Цуце Сокић маестрално откривени публици на садашњој изложби у Музеју савремене уметности управо то омогућавају – једно слободније кретање кроз језичке и синтатичке поставке ликовне уметности, те иницирање једног новог разумевања индивидуалних путева неких од наших водећих протагониста модернизма и савремености, а међу њима Љубица Цуца Сокић засигурно заузима изразито истакнуто место.
Јован ДЕСПОТОВИЋ

LONDONSKE zbirke



Rijetka zbirka Shakespeareovih drama, koja se smatra jednom od najvrednijih knjiga engleske književnosti, bit će prodana na skoroj aukciji kuće Sotheby's u Londonu. Knjigu je na prodaju dala teološka knjižnica Dr. Williams iz Londona u nadi da će prihod (a očekuje se da će zaraditi oko tri milijuna funti) osigurati njenu budućnost. Tijekom Shakespeareova života nisu objavljena njegova sabrana djela koja bi obuhvatila sve njegove drame. Tek 1623. godine, sedam godina nakon njegove smrti, skupina Shakespeareovih prijatelja odlučila je napraviti zbirku koja je okupila 36 drama, a 18 drama tad je doživjelo svoje prvo objavljivanje. Smatra se lako mogućim da je upravo to izdanje spasilo važne drame poput "Kralja Leara" i "Macbetha" jer bi one u suprotnom vjerojatno bile zauvijek izgubljene. Knjiga ima uvez od smeđe kože i puna je bilježaka, napomena i osvrta uz zanimljive dijelove tekstova.

Zanimljivo je da čitatelji iz 17. stoljeća nisu ostavili nijednu bilješku uz "Hamleta", koji se danas smatra najznačajnijom Shakespeareovom tragedijom. Bile su im zanimljivije drame poput "Koriolana" i "Henryja VI.". David Wykes, ravnatelj knjižnice Dr. Williams, izjavio je da je knjižnica izuzetno ponosna na to što u posjedu ima tako vrijedno književno djelo. Na prodaju su se odlučili jer su sigurni da će ova knjiga osigurati budućnost ostatku značajne zbirke rukopisa i vrijednih knjiga. Prije srpanjske aukcije Shakespeareova dramska kolekcija bit će predstavljena u podružnicama Sotheby'sa u Londonu, Chicagu, New Yorku, Pekingu i Hong Kongu.

TAJNA LEONARDOVA SFUMATA


Kako je Leonardo da Vinci naslikao Mona Lisu, kako je uspio postići taj sfumato koji obavija najslavniji osmijeh na svijetu? Jacques Franck, slikar i povjesničar umjetnosti koji je to godinama istraživao, tvrdi da je otkrio tajnu. Naime, Franck - neovisni stručnjak za tehniku firentinskog majstora, kojemu je posvetio i svoju doktorsku disertaciju na pariškom sveučilištu - istraživao je stare spise, pa i Da Vincijeve, proučavao je njegova djela i sam je kopirao neka od njih. Te kopije Franck je predstavio na izložbi "Leonardov duh, sveopći genij u radu" koja je otvorena u galeriji Ufizzi u Firenzi do 7. siječnja 2007. godine. Franck je izradio šest platna na kojima je rekonstruirao etape u slikanju Mona Lisina oka. "Glavni problem sfumata je otkriti kako se svjetlo i sjena neprimjetno spajaju", tumači Franck. Da bi postigao takvu profinjenost, Leonardo je primijenio postupak koji Franck zove "mikropodjela", a sastoji se u sjenčanju crtama, to jest u slaganju sve finijih i veoma razrijeđenih slojeva boje.

"Da Vinci je na Giocondinu licu morao raditi s povećalom kako bi nanio boju u vrlo tankim slojevima. Radio je godinama", dodaje Franck.

LONDON
MONETOVA SOBA U "SAVOYU"


Za 2600 funti dvije osobe mogu prenoćiti u sobi londonskoga hotela Savoy u kojoj je slavni impresionistički slikar Claude Monet naslikao 70 platna. Za tu cijenu dobije se i slikarski stalak, boje i uputu učitelja slikanja kako kopirati najpoznatija djela francuskog slikara. "Učitelji će vas, usto, provesti londonskom Nacionalnom galerijom, gdje možete vidjeti Monetove slike, i upozoriti vas na što trebate skrenuti pozornost. To je mala slikarska svečanost", rekao je službeni predstavnik Savoya. Umjetnička tradicija hotela Savoy počela je s Jamesom McNeilom Whistlerom koji je naslikao hotel u skelama, dok se još gradio osamdesetih godina 19. stoljeća. Monet je zatim bio gost hotela, baš kao i Oskar Kokoschka i Andy Warhol…